Анксиозност можемо да дефинишемо као стање хроничне тескобе, стрепње, страха да ће се нешто лоше десити, а која је праћена (у већој или мањој мери) и симптомима физичке напетости.
Сам поремећај доводи особу у стање константне „устрашености“, уз осећај правог мучења и исцрпљивања. Нормално, свакодневно функционисање је веома лимитирано или практично немогуће.
Анксиозност је сложени поремећај, који је често праћен депресијом и нападима панике. Узроци настанка анксиозности се најчешће повезују са стресом и личним незадовољствима.
Класично лечење подразумева комбинацију медикаментозне (анксиолитици) и посебне врсте психотерапије (когнитивно бихејвиорална). Анксиолитици су задужени за ублажавање симптома, а психотерапија за самоконтролу поремећаја.
Са друге стране, хомеопатска терапија делује директно на сам узрок, истовремено ублажавајући симптоме и временом доводећи до њиховог поступног нестајања. Поново наглашавам да је реч о индивидуалној терапији, која је за сваког пацијента јединствена.
Наравно, хомеопатски лекови делују свеобухватно на пацијента, како на његов физички, тако и на ментални и социјални статус. Таквим деловањем, особа се поступно враћа на своје оптимално функционисање, док ће за то време анксиозни поремећај да се у потпуности изгуби, уз све ређа појављивања, са све блажим симптомима.
Осим значајног олакшања, пацијентима се враћа оптимизам, све оне карактерне особине које су у неком тренутку практично нестале, због природе поремећаја. Сходно томе, пацијенти се и ресоцијализују и обнављају контакте са људима које су запоставили.
Једноставно речено, враћају се у живот.